Sredinom marta 1999 godine uputili smo se sa Sekom na parenje u Nis. Boban i njegova majka su nas lepo primili i smestili u kucu sa prodavnicom koju poseduju na selu, blizu Nisa. Bigor je izgledao zainteresovan, a Seka nije dozvoljavala ni da joj se priblizi. Mora se reci da mi niko nije pomagao prilikom pokusaja: i Boban i Stanoje plasili su se, jedan od Seke, drugi od Bigora. Dani su prolazili bez ikakvog rezultata.
Vreme smo iskoristili za kracu ekskurziju do Sicevacke klisure. Na putu prema Dimitrovgradu i Sofiji, udaljena svega 14 km od Niša, pocinje poznata Sicevacka klisura, duga skoro 17 km. To je atraktivni kameni kanjon kroz koji se probija živopisna reka Nišava sa velikim padovima toka, cestim promenama pravca i slapovima. U ovom mirnom ambijentu nalazi se mnostvo crkvica i manastira, izuzetne istorijske vrednosti. Zbog svojih prirodnih vrednosti, Sicevacka klisura je proglašena za Specijalni rezervat prirode.
Jedan
dan nas je Bobanova mama vodila do obliznjeg malog hrama Sv. Trojice ili
Gabrovackog manastira koji je podignut 1833 na temeljima starije crkve.
Oko 1873 dogradjen je drveni trem, a unutrasnjost hrama oslikana.Tih dana slusali smo sa strepnjom vesti, Srbiji je NATO pretio bombardovanjem, ali skoro niko nije verovao da bi se takva pretnja mogla ostvariti u XX veku i bez pristanka Ujedinjenih Nacija.
Boban nas je par puta izveo u niske restorane, i dan danas spominjemo kako se izvanredno i gurmanski jede u Nisu, u vecini restorana. Rostilj je jedan od najboljih u Srbiji, pa i u bivsoj Jugoslaviji.
Posto Sekino parenje nikako nije islo, a nije ni cudo, posle onoga sto je prezivela u vojnoj odgajivacnici, potrazili smo pomoc veterinara. Boban nas je odveo kod nekih koji su bili na stazu u Nemackoj i praktikovali inseminaciju direktno u matericu, pod kontrolom ehografije. Bila je citava komedija odvesti Bigora u tu ordinaciju u centru grada, gde je lokal bio ispod nivoa ulice, on je ostao pas sa sela, izgubljen u civilizaciji. Obavili su jednu inseminaciju. Planirali smo jos jednu dan ili dva posle. Medjutim, te noci desilo se ono cega smo se ipak pribojavali, pocelo je NATO bombardovanje. Bobanova mama otisla je te noci negde, a Boban u Nis. Bili smo u kuci sami. Satima nas je drzalo budne brujanja avionskih motora koji su nas nadletali na maloj visini i koji nisu nagovestavali nista dobro. Nismo tacno znali ciji nas to avioni nadlecu, ali od tog zvuka ledila se krv u zilama. Da bi napetost bila jos veca, kada sam izasla na prozor da posmatram to kretanje aviona, javio mi se prvi komsija, jedan mladji covek. Pitao je gde je Bobanova majka i kad je cuo da nije tu, izjavio je da se plasi, da mu je veoma neprijatno, jer je i on u kuci sam. Posle neprespavane noci, hteli smo da jos jednom odemo do veterinara. Medjutim stravicni zvuk sirena za uzbunu od bombardovanja odjeknuo je vise puta tog dana. Veterinar je prvo obecao da ce doci, posle se ispostavilo da nije smeo da podje zbug date uzbune. Kada smo mi obecali da dolazimo, on se ipak uputio ka nama i kad je stigao do kuce, onda je pozeleo da to obavi u ordinaciji. Stigli smo jos jednom tamo i uradili jos jednu inseminaciju.
Nismo planirali da tako brzo pobegnemo, ali, kada sam malo razmislila, uhvatio me je strah da mogu da bombarduju neki most (Novi Sad) koji moramo da predjemo, pa cak i da zatvore granicu. Moji stari roditelji bili su sami u Belgiji, potpuno zavisni od mene a i ostali psi. Tako smo isto vece krenuli za Beograd i spremili se za povratak.
Za nama je ostao uzas rata. Desilo se nesto sto niko normalan nije mogao ni da zamisli: ogromna armada najrazvijenijih zemalja sveta, udruzenih u NATO napala je nasu zemlju. Vazdušni napadi 19 clanica Alijanse poceli su 24. marta 1999, nešto pre 20 sati. Agresija je trajala 78 dana, a u bombardovanju je poginulo oko 2.000 civila i 1200 vojnika. Osim svih industriskih objekata (centrala, rafinerija, fabrika svake vrste, mostova, vozova), uništena je i infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuce, spomenici kulture (osteceno ili poruseno 176 spomenika kulture u Srbiji)…
Civilne zrtve proglasene su kolateralnom stetom. Osiromašenim uranijumom gadano je ukupno 113 lokacija na podrucju SRJ, vecina na teritoriji Kosova, a na Nis i druge lokacije NATO je bacio preko 15000 jedinica kasetnih bombi, koje izazivaju multipno ranjavanje i mutilacije. Da li je i to bila slucajnost ili dobro planiran podmukli zlocin protiv neduznih??
Ne ulazeci u razloge, stavove, opravdanja, odbranu, nad narodom nase zemlje pocinjen je neverovatan, u istoriji ne zabelezen zlocin. Ucinjena je stravicna steta na svim poljima ljudskog bitisanja. Pa ipak, taj narod nije klonuo duhom, za vreme bombardovanja organizovao je svakodnevne manifestacije protiv Klintona i Natoa, organizovao je rok-koncerte i svojim telima branio beogradski most, "Brankov" most, noseci na rukavima znak zive mete, "target". Evo par snimaka koji svedoce o uzasu bombardovanja i o manifestacijama Beogradjana.
