Les montagnes serbes sarplaninac

LES MONTAGNES SERBES

OD SRPSKIH PLANINA

SA LOLOM U SRBIJI

U aprilu 1990 bili smo sa Lolom u Srbiji. Odlucili smo da je parimo sa Dingo-Benom. Vec usput, kroz Austriju bilo je zainteresovanih muzjaka koji su isli za njenim tragom. Medjutim, veterinari na Fakultetu u Beogradu, govorili su nam na osnovu brisa, da je jos rano. Posle dva-tri dana naisli smo na starijeg, iskusnijeg asistenta, koji nam je rekao : «vasa kuja je spremna za parenje danas i jos mozda sutra». Otputovali smo za Veliku Planu istoga dana. Ben je upario Lolu koja je ocigledno bila spremna i «saglasna», ali po Bjelicinoj naredbi morali smo da joj nataknemo korpu i da je cvrsto drzimo.

Dingo-Ben je tada imao 4 godine, bio je u punoj snazi. Visok oko 75 cm, tamno sive boje, odlikovao se specijalno visokim , ponosnim nosenjem glave, narocito kada bi zauzeo «izlozbenu» pozu. Drugo sto je na njemu bilo vrlo dopadljivo, bile su jako krupne kosti nogu i elegantno, lako kretanje. Bio je u stanju da bez zaleta skoci 1,5m.

Posle parenja, domacini su nas ugostili. Seli smo na samlice oko salonskog stola, izvadili su sljivovicu, zatim pivo i sir koji prave Bjelicini roditelji na planini. Ubrzo je Bjelica uzeo gusle i pevao nam stihove Vladike Petra Petrovica Njegosa, najveceg crnogorskog pesnika i filozofa svih vremena. Te gusle Bjelica je napravio sam. Bili smo zadivljeni njegovim talentom duboresca. Medju mnogobrojnim ornamentima spazili smo portret Njegosa i pogodite sta jos : glavu Sarplaninca.

Stariji sin, Nesa, govori o Sarplanincima sa isto toliko pasije kao i otac. Oni poznaju sve Sarplanince u Srbiji, njihovo poreklo i njihove rezultate izlozbi.

Prilikom svake nase posete u njihovom dvoristu bio je neki mladi Sarplaninac, neka nova nada. Prethodni put bio je to Surda, a sada se radilo o Panu. Pan je nesto kasnije prodat u Dansku.

Za Beograd krenuli smo kasno u noci. Lola je pokisla i bila sva mokra. Putovali smo nasim kamionetom , koji smo kupili 1981, da bismo dovezli Dilbasa, ali on je stigao s prijateljima. Bio je to veliki plavo-beli Iveco. Posle nekih 50 km, motor je poceo da «stuca» i na kraju smo morali da stanemo na jednoj pumpi i servisnoj stanici. Nazalost, servis vise nije radio i valjalo je cekati jutro, pa da se vidi u cemu je stvar. Iz kabine presla sam u kamion, uvila se u cebe, a Lola mi je onako mokra legla na noge i grejala ih. Noc je bila ocajno hladna, nacisto smo se smrzli. Posle privremene depanaze stigli smo u Beograd, ali vozilo je nastavilo da «stuca».
Bjelica nam je savetovao da dodjemo na drugo parenje dva dana docnije. Tako smo i uradili, ali Dingo-Ben nije vise uopste bio zainteresovan za Lolu.

Taj dan imali smo vremena da obidjemo Sarplanince u okolini. Tako smo u blizini Topole videli Dingo-Benovu mladu cerku Britu i njenog partnera Geru .

Brita je bila veoma lepa, sto su pokazali i rezultati nekih izlozbi na kojima smo bili kao posmatraci. Gera je bio dopadljiv, ali dosta mali i imao je neki problem sa zubalom.

Kod Uce smo videli Musu, drugog muzjaka koga je uzeo posle Arapa. Musa je bio vrlo specijalan. Imao je i dobrih i losih osobina.

Od pozitivnih, navedimo njegovu pozamasnu visinu, veoma jak kostur, bogatu odlakanost, narocito izrazene zastavice i gace, i dobar stalozeni karakter ; od mana, crvenkastu boju dlake, veoma svetle oci, koje u mojoj knjizi sluze za ilustraciju ove mane i saranasta ledja. Ipak, ove mane nisu sprecile radoznale odgajivace da ga upotrebe za priplod.

Osim posete Sarplanincima, napravili smo i izlet do crkve-brvnare, Pokajnice.

Ova gradjevina spada u osacanske gradjevine. Osacani su bili neimari poreklom iz Bosne, koji su gradili drvene profane i sakralne objekte. Crkva je podignuta 1818 godine. Ktitor ove crkve bio je niko drugi do organizator ubistva Karadjordja.

Karadjordje Petrovic je bio vodja Prvog srpskog ustanka podignutog u Orascu za oslobodjenje od Turaka. Vrlo brzo oslobodio je Beogradski pasaluk i vladao Srbijom koja se prostirala od Drine do Timoka i od Save i Dunava, pa do Nisa, od 1804 do 1813. On je osnivac dinastije Karadjordjevica.

Sutradan napravili smo ekskurziju do manastira Manasije, starije ime Resava.

Ovaj manastir zaduzbina je Despota Stefana Lazarevica, sina Kneza Lazara, koji je tu i sahranjen. Nalazi se u dolini reke Resave, nedaleko od Despotovca. Podizanje ovog manastira zapoceto je u petnaestom veku i trajalo je od 1406 do1418-e.

Njegove freske koje pokrivaju 2000 kvadratnih metara spadaju medju najlepse, iako su rad nepoznatih umetnika, a i dosta ostecene.

One su vrlo srodne onima u Ravanici, Kalenicu i Sisojevcu. Pod od mermera crvene, plave i bele boje, sa velikom centralnom rozetom je medju dva najlepsa u srpskim manastirima. Manastir je imao stratesku ulogu o cemu svedoce utvrdjenja oko crkve. Grad je jedan od najbolje ocuvanih srednjevekovnih utvrdjenja, sastoji se od 12 kula.

Prilikom ovog boravka posetili smo i dve izlozbe o kojima ce biti reci u sledecoj epizodi..