Les montagnes serbes sarplaninac

LES MONTAGNES SERBES

OD SRPSKIH PLANINA

PONOVO BEZ MUZJAKA.

Zoino a u isto vreme i nase prvo leglo okotilo se 8.02.1984, na dan otvaranja zimske Olimpijade u Sarajevu. Kako sam u kinologiji bila portpuni novajlija, nisam znala ni koji organ upravlja kinologijom u Belgiji, vec sam u telefonskom imeniku nasla adresu Kennel Kluba i kod njega prijavila leglo. U pogledu imena, takodje nisam znala da postoje pravila, vec sam ih krstila na slovo "V", po Vucku, maskoti zimske Olimpijade. Tek godinu ili dve kasnije, postalo mi je jasno da sam pristupila disidentnom klubu. Kasnije sam cak iz tog razloga imala problema. Od 10 stenaca, ostavili smo 6. I ova cifra bila je prevelika i, kako je rasa u Belgiji u to vreme bila totalno nepoznata, imali smo mnogo poteskoca da stence udomimo. Cetvoro su bili dobro udomljeni, a za jednu, najlepsu zenku, nikako nismo mogli da nadjemo interesenta. Na kraju sam je prodala na pijaci, kad je vec bila velicka. To se pokazalo kao kobna greska i ta krupna, tamna i prelepa zenka nestala je iz dvorista vlasnika odmah posto je napunila godinu dana. Ovi mi nikada nisu priznali sta se sa njom desilo. Da li su je bolesnu, verovatno nevakcinisanu, izbacili na ulicu, da li su je nekome dali, to ce za nas definitivno ostati tajna. Najlepsi muzjak, Vucko, ostao je kod nas, jer i za njega nismo nasli interesenta.

Kada je napunio 18 meseci, poceo je da izaziva Dadasa u zelji da se nametne kao sef. Doslo je do uzasne tuce, oba muzjaka zadobila su teske povrede. Posle toga Vucko je pokusavao da se dodvori Dadasu, ali ovaj vise nije hteo da ga gleda. Morali smo da ih odvojimo.

U avgustu 1985 uspeli smo da Vucka prodamo starijim ljudima koji ce ga sa puno ljubavi cuvati do kraja zivota. Odvezla sam ga kod novih vlasnika, a put nisam razgovetno videla od suza i tuge.

Ujesen 1985 Dadas je poceo da hramlje na zadnju levu nogu.

Odveli smo ga kod veterinara moje koleginice, u snobovski kvart Lijeza, sa namerom da mu snimi kukove. Ovaj je pricao o svemu i svacemu, najvise o rentgen aparatu koji je zamislio da preko mene, koja sam radila na fakultetu kao lekar, nabavi. Psa je uspavao i pre nego sto je uspeo da ga snimi, ja sam ocajna primetila da pas vise ne dise. Ispostavilo se da nije imao nikakvo sredstvo za reanimaciju, ni kiseonik, niti je znao da mu ubrizga adrenalin u srce. Reklo bi se da cak nije znao gde se srce nalazi kod psa. Nije ni izmerio tezinu psa i ubedjena sam da je preterao dozu anestetika Izasli smo odatle pogleda zamucenog od suza sa psom od cetiri ipo godine, koga je usmrtio jedan neuki veterinar. Tada mu je nedostajao samo jedan CAC, pa da postane sampion Belgije. Bilo je to u decembru uoci nase Slave i ostalih velikih praznika. Nismo vise imali volje nizasta. Nisam ispricala da smo neposredno pre Zoe i Dilbasa, imali jos jednog mladog muzjaka, Acima, naseg prvog psa, koga smo izgubili sa dve godine.

Usmrtio ga je kamion na glavnoj ulici, jer me nije poslusao da se vrati, kada sam ga pustila da se malo projuri. Crna serija bila je prevelika i za nekoga mnogo tvrdjega srca nego sto smo mi. U junu 1986 krenuli smo u ekspediciju da nabavimo novog, vec odraslog muzjaka. Preko moje majke, koja je imala za zadatak da posecuje izlozbe i raspituje se, dobili smo adrese koje bi mogle da nas interesuju. Put nas je najpre vodio u Slavonsku Pozegu, kod Ljubomira Kekanovica. Na putu iz Belgije, bili smo malo zakasnili, tako da je on otisao na izlozbu u Madjarsku. Njegova supruga pokazala nam je pse. Nijedan nas nije impresionirao. Imali smo utisak da su apsolutno svi isti. I nasi psi lice medjusobno, ali se svaki i razlikuje. Da su legla bila homogena, jesu, taj zadatak kome mnogi odgajivaci teze, bio je 100% ispunjen, ali bas to nas je odbijalo.


Put smo nastavili prema Dubrovniku. Tamo smo isli da obidjemo odgajivacnicu Nade Glavinovic i Mise Juretica. Muzjaka su imali samo jednog i to loseg kvaliteta. Imao je sasvim ulegnuta ledja i druge mane.

Najbolja zenka bila im je Dezi od Mirb-a, sampion Jugoslavije, ali tada je imala leglo i bila u slaboj kondiciji. Jedino prelepo stvorenje, bila je sesra Dezi, Dona od Mirba .

Sa njom sam se cak prosetala ulicama Dubrovnika u koji nas put verovatno, sticajem okolnosti, vise nikada nece voditi. Nikada vise necemo ici po uglacanim plocama Straduna . Tvrdjava ,

lKnezeva palata , crkve, sve su to samo lepe i daleke uspomene.

Malo kasnije je nasim posredstvom Dona stigla u Belgiju, kod odgajivaca Daniel Vasanne i napravila divnu izlozbenu karijeru.

Put nas je dalje vodio preko Cakora u Sandzak i dalje u Prokuplje. U Prokuplju je odgajivac Stanisic posedovao muzjaka Egora, dve ipo godine. On je zeleo da ga proda i to za dosta velike pare. Egor je bio veoma lep, visok, jako tamne boje, predivno odlakan, nesto lakseg kostura, ali nam se hodovi nikako nisu dopali, stepao je kao gospodjica, imao je jako neizdasan kas. Bio je dosta ostar pas. Sledila je izlozba u Nisu, pa je sa Stanisicem pao dogovor da dodjemo na tu izlozbu i prisustvujemo pobedi Egora.
Medjutim, Egor je bio drugi, iza Sema od Ljubomira i to zbog hodova. Sem je bio predivan pas, razlikovao se od onih koje smo videli u odgajivacnici, mozda i sto je bio stariji i tamniji, ali tada nije bio za prodaju.
U Nisu smo upoznali citavu grupu odgajivaca sarplaninaca i saznali da "Uca" ima lepog dvogodisnjeg psa. Nije imao nameru da ga prodaje, ali kada je razumeo da dolazimo iz inostranstva, poceo je da se koleba. Dogovorili smo se da svratimo u njegovo selo u okolini Topole i pogledamo psa.

Po povratku u Beograd imali smo jos jednu adresu, koju je mami dao Voja Anastasijevic, dugogodisnji odgajivac i sudija za ovu rasu. Radilo se takodje o dvogodisnjem psu, Lakiju, kod Dosljaka u Kaludjerici.

Laki nam se jako, jako dopao. Bio je veliki, veseo, lep, lepo je i hodao. Medjutim imali smo muke da proverimo zube i na kraju ih nismo uspeli da vidimo. Imao je malo svetlije oko. Naisao je tu neki drugi poznavalac rase, koji je toliko navalio da nam hvali psa, da smo na kraju pobegli od tolikog insistiranja. Pokazalo se kasnije da je to bio Obrad Skipic.Nesto oko godinu dana kasnije, imali smo prilike da diskutujemo sa cika Vojom. Rekao nam je da je Laki bio lepsi od Arapa, a kada sam pitala zasto je na izlozbi Arap bio ispred Lakija, onda je to bilo iz razloga sto mu sudija nije mogao da proveri zube. Posle nekog vremena saznali smo da je Laki bio prognat i da su mu "dobronamerni ljubitelji" rase gasili pikavce na desnima, da bi ga dresirali da usta ne otvara ! !

Narednih dana otisli smo u selo Krcevac blizu Topole. Iznad Topole nalazi se Oplenac, brdo na kome se nalazi istorijski spomenik, crkva Sv. Djordja, zaduzbina kralja Petra I. Crkva ima 6 kubeta, spolja je od belog mermera, a unutra je krasi mozaik. U njenoj kripti sahranjeni su svi Karadjordjevici, osim kralja Petra II, koji je umro i sahranjen u Americi.

Docekao nas je Uca sa suprugom. Ocigledno je bio resio da psa proda. Arap nas je odmah fascinirao. Nije bio narocito snazan, ali je bio neobicno skladan, imao je divnu dugu dlaku i kretao se prelepo, ponosno. Bio je taman, veseo. Po recima ukucana i posmatraca, seljaka, Arap je bio veoma ostar pas. Kada sam odlucila da udjem u ogradjeni prostor gde se Arap nalazio i da ga uzmem na povodac, svi posmatraci su pobegli tvrdeci da ce me pas rastrgnuti. Odgovorila sam da drugog resenja nemam, ukoliko zelimo da ga povedemo i hrabro posla ka psu. Pas me je mirno primio i posao sa nama u kombi, kao da je samo cekao da se sa nama proseta. Putovanje za Belgiju proslo je bez problema, Arap je noc proveo u kombiju, mi u hotelu. U nasoj kuci odomacio se momentalno. Naravno, prvo se dobro pocupao sa kocopernom Zojom, jer se ni on nije dao.


Arap je prve goste docekao ostrim lavezom, ali kada su se jednom nasli u dnevnom boravku, prihvatio ih je normalno. Posetioci su mogli da ga miluju. Bio je dobar cuvar, ali sa posetiocima pitom u nasem prisustvu. Celog zivota ostao je "flit" za druge pse. Ta njegova osobina, zagorcavala nam je izlaske na izlozbe. Trebalo je imati oci svuda oko glave i reagovati na vreme, on je besno kidisao na svakog nepoznatog psa. S druge strane, u ringu se vrlo lepo prikazivao, nije bilo potrebno kontrolisati stavove, a to je veliki plus. Posto je pobedjivao skoro uvek, imali smo sa njim i puno zadovoljstva .

Arapa, koji je kod nas stigao sa vise od dve godine, nismo vise mogli da vaspitamo onako kako smo zeleli. Posle Arapa, imali smo seriju pasa koji ne vole ring, koji ne vole da se pokazuju, a u nasoj basti trce prelepo. Najzad smo imali psa koji ce proziveti dvanaest ipo godina, jedan normalan pseci zivot. Prekinula se crna serija.