Hacim Rizvani iz Djurdjevista, sela na zapadnoj padini Sare, pamti jedno hladno i maglovito februarsko jutro 1976, kao dan svog ponovnog rodjenja.
Ovog cobanina i njegovo stado u planini je uvek pratila Meca, snazna, iskusna kerusa koja je imala vise obracuna s vukovima, i za coveka i za stoku najvece neprijatelje na Sari. S njima su bili i Murdzo i Karaman, takodje cistokrvni Sarplaninci.
Psi su povremeno dizali njuske uvis kao da u vazduhu traze neki samo njima poznati miris. Stado od 250 ovaca predvodila su dva jaka ovna krupnih rogova, koji su odjednom poceli da nervozno tresu glavom.
- Znao sam da nesto nije u redu - prica Hacim Rizvani – i nisam zeleo da idemo dalje. Digao sam ruku i time psima dao znak sa zaustave stado.
Inace, Hacimovi psi su tako uvezbani da nepogresivo znaju sta znaci svaki pokret gospodara: da li je podigao levu ili desnu ruku, da li je uspravljena ili polozena.
Na njegovu zapovest bez reci, Meca, Murdzo I Karaman zalajase i krenuse da zbijaju stado.
- Iskusna Meca je brzo dotrcala i legla kraj mojih nogu – seca se Hacim.
Polozila je glavu na prednje sape, ali njen prodorni pogled bio je uperen ka stadu. Ovce su blejale i zbijale se spustivsi glave. Kazu da se one tako ponasaju kad su ljubomorne, kad imaju jagnjad, ali ja sam znao da je sad druga nevolja. Psi su se ubrzo oglasili zavijanjem, ali samo nakratko, pa uznemireno potrcali tamo-amo. Predvodjene ovnovima, ovce su, odjednom kao veliki beli oblak, pocele da jure pored mene i psi nisu mogli da ih zaustave. Tada je odjeknuo prvi jeziv urlik, a onda otegnuto zavijanje:shvatio sam da nas je napao copor gladnih vukova. Znao sam takodje da Meci, Murdzi I Karamanu pretstoji borba na zivot i smrt. Jer, vuk je nekad lukaviji od lisice. Kad je gladan, moze vrlo brzo da zakolje i dvadeset ovaca i da im samo ispije krv.
Ali, Hacim nije ni slutio da ce isam da se bori na zivot i smrt.
Osetivsi da lako moze da se domogne plena, jedan krupan vuk istrcao je iz sume i potrcao za ovcama. Medjutim, kad je ugledao coveka zaostalog iza stada, ustremio se na njega.
Kao u groznici, cobanin je u pocetku pokusavao da stapom drzi kurjaka na odstojanju. Uporna igladna zver ipak je uspela da ga nekoliko puta zgrabi za desnu ruku u kojoj je drzao pastirski stap. Ona je ubrzo pomodrela i pocela da otice. Naglo je gubio snagu, od bola mu se mutilo u glavi. Pao je krvareci. Uzalud je pokusavao da se pridigne. "Ovo je kraj", pomislio je.
Istog trenutka, gotovo na ivici svesti, ugledao je kako prema njemu munjevito juri nesto krupno, sivo. Jos jedan vuk, obuze ga jeza.
Bila je to, medjutim, kerusa Meca. Osetila je da je njen gospodar u zivotnoj opasnosti i sad je hitala da mu pomogne.
- Trcala je oko vuka – uzbudjeno nastavlja Hacim – birajuci najbolji trenutak za napad. A kad se kurjak opet ustremio na mene i kad sam ponovo gledao smrti u oci, Mecino veliko telo izvilo se u luk i ona je neustrasivo zarila zube u vucji vrat. Zver je bolno zaurlala vrteci s u krug i pokusavajuci da sa sebe strese Mecu. Odjednom, tu su se stvorili Murdzo i Karaman da bi se, posle kratkog rezanja, hrabro bacili na vuka. U tom kolopletu od cetiri snazne, ljutite zivotinje, vuk je uspeo da zubima zakaci Murdza i on je pao pored mene pogledavsi me poslednji put. Iz njegovog rasparanog vrata sikljala je krv.
- Za to vreme Meca je, uz Karamanovu pomoc, nastavila da se bori, sve dok zajednicki nisu savladali krvozednog napadaca. Stado i gospodar jos jednom su odbranjeni i spaseni.