Hteli su, pre nekoliko godina, da naprave u Dragasu farmu sarplaninaca. Hteli, a nije islo. Da su me pitali, ja bih im ispricao ovu pricu o Zoji i Ljusu. Mozda je to prica i o mom zivotu. Pa, najlepse godine prosle su mi uz stado i pse. Valjda bi me razumeli.
Pored Ljusa i Zoje imam jos jednog psa. Ali, on nije njihova soja. Jeste Sarplaninac, izgledom I rodom. Covek bi se lako prevario. Medjutim, kad sam u planini, mesecima, onda se vidi ko je ko. Tamo se zna red. Recimo, dok veceram ni Ljus ni Zoja ne prilaze. Oni su sa ovcama. Jer, dok oni jedu, ja pazim na ovce. Neko uvek mora biti kraj stada. Cim pas gleda u tudji tanjir, nije sarplaninac i, nije vise moj pas. To je moja « mera », kad procenjujem.
Kazem, sarplanincu treba stado da bi postao dobar ovcar. I treba mu - sloboda. Ljus i Zoja ni minuta nisu bili pod krovom ili zatvoreni. Godine su proveli trceci oko stada. Kad ovca zasepa, nikad je ne ostavljaju. Noc provedu sa njom, cuvaju je. Ako vezete sarplaninca, on ne raste. On poraste i do metar, samo kad je slobodan...Jednom u planini, naidje kraj stada meni nepoznat covek. Dok je prilazio Ljus skoci na njega. On poce da vice. Dodjem i oslobodim ga. Tek onda se razbesneo. Uzeo da me grdi sto ne pazim na psa, mogao je veli, da ga osakati. Psovao je i razmahnuo rukom.
Samo toliko je mogao jer Ljus se, i bez moje komande, nasao na njemu. Oborio ga, prikovao za zemlju. Nikad takvog Ljusa nisam video! Pridjem ponovo, Ljusu nista ne govorim. Pretresem coveka i bude mi sumnjivo. Ostavim stado Ljusu i krenemo u miliciju. Posle se ispostavilo da je begunac, hteo preko granice.
Ipak, najteza proba je kurjak. Cini mi se da bez copora, ni Ljus ni Zoja ne bi bili ono sto jesu. Ljus je bio tek stasao kad su jedne noci naisli kurjaci. Spavao sam sa ovcama. Bilo je hladno. Probudim se na vreme, ali sta vredi. Nisam smeo ni da maknem. Pomislim, obruka se Ljus, ni da se oglasi, kukavica, izdalo ga seme. Sta cu sad?! Nisam kletvu ni zavrsio, kad se stustio na prvog…Kao da se planina strovalila. Te noci je Ljus prekalo svog prvog kurjaka. Postao je ovcar…
Ja mislim da je dobar ovcarski pas pametan koliko i covek. Ponekad se, prosto, zacudim i – uplasim. Gore, u planini kad si sam, drukcije sve izgleda.
Zoja, recimo, nikad nije napustala stado. Samo jednom me je ostavila. Bila je skotna, nabreklih grudi. Otisla je gore, u stene. Tek kad je dosla noc, pomislio sam koliko sam bez nje nejak. Mislio sam na nju dugo. Nije, kazem u sebi, ni njoj lako. I ona je sama. A copor oseti kad nema psa kraj stada. Te noci poklali su mi nekoliko ovaca. Ni puska nije pomogla. Nisam nista video. Cuo sam samo kako kolju.
Sutradan se pojavila Zoja. Obisla stado, kao po navici, i zastala. Ucinilo mi se da je pognula glavu. Prisao sam, pogaldio je… Dugo smo tako stajali. Onda sam pomuzao ovcu i ponudio joj. Malo je jela i vratila se u planinu. Posao sam za njom…
Kazem, Zoja i Ljus su mi kao leva i desna ruka. Nikad sarplaninca nisam prodao. Jednom sam dao, kad su iz opstine trazili da poklone nekom. Ni sad ne znam da li je to bio pravi ovcar ili od onih koji lice na sarplanince. Odvojio se od stada pre vremena…
(Ovu pricu o sarplanincima pricao nam je pedeset jednogodisnji Safet Becirovski, jedan od najboljih stocara u opstini Dragas. Ima stado od 250 ovaca. Nedavno su ga stocari sela Broda jednoglasno izabrali za delegata).
**Ovaj clanak isekla sam iz “Politike”, koja datira od 17 novembra 1978 godine. Ova prica me je inspirisala da moju prvu kuju krstim Zoje. Sticajem okolnosti prosli smo kroz Dragas i Brod u potrazi za tim stenetom i nasli ga u Retselici.