LES MONTAGNES SERBES

OD SRPSKIH PLANINA

12-i sastanak odgajivacnice “Od srpskih planina”

Evo prosao je i dvanaesti sastanak “Od Srpskih planina”. Svaki put u toku organizacije ovog sastanka ja se pitam hoce li to biti i zadnji. Kada stigne taj dan i sretnem nekoliko osoba vernih ovoj tradiciji, nekoliko novih vlasnika pasa, koji su zadovoljni da pokazu njihovog ljubimca, da izmenjaju iskustva, da iskoriste da pitaju za savete, poneku “hrabru” osobu koja je dosla iz velike daljine, ja se okurazim da nastavim putem kojim sam posla. Bilo bi medjutim toliko jednostavnije raditi kao drugi odgajivaci!
Sigurna sam da niko od prisutnih, a jos manje otsutnih ne shvata da organizovati sastanak sa obrokom za 30 do 40 osoba, pretstavlja posao i odgovornost. Vlasnica Kafane mora da zna za koliko osoba ima da postavi, ona narucuje od gostionicara broj obroka koji sam ja naznacila, a kada nepredvidjeno ima otsutnih, to ide iz moga dzepa. Ne znam hoce li osobe koje su prouzrokovale ovakve situacije proslog week-enda procitati ovih par redova, ali mi se dopada da po prvi put to kazem.
Osim toga, Stan i ja, bili smo sami da nosimo i utovarimo dvadesetak kaveza, jer je za toliko pasa trebalo kaveza. Stan je bio besan na mene, posto je konstatovao da je desetak kaveza praznih ! Falilo je 6 najavljenih pasa. Srecom, sklapanje i prevoz kaveza odigrali su se bolje, bilo je vise muskih ruku da nam pomognu.
Pre svega, ukoliko se ja angazujem da posaljem pozivnice i sve organizujem, mislim da je normalno da mi zvanice i odgovore. Ja mnogo vise volim da dobijem negativan odgovor, cak bez ikakvog opravdanja, nego lazna opravdanja ili da ostanem bez odgovora, pa da uoci sastanka moram da telefoniram i da tada dobijem potvrdni odgovor, a da na sastanku konstatujem da je doticna osoba otsutna. Nema nikakvog problema da mi se kaze : “Maso, ja vise volim da odem na more”, OK, ja se zbog toga ne vredjam. Izgovoriti se dve godine uzastopce jer navodno klinac ucestvuje u nekoj skolskoj pretstavi, jednom pocetkom maja, a iduce godine 12 juna, kada se odrzavaju ispiti, ne, nisam toliko naivna i vise volim da mi se kaze da ih sastanak ne interesuje ili da nisu vaspitali psa, jer ga nisu naucili da ide na povodcu, da putuje u kolima, da se normalno ponasa sa nepoznatim ljudima i psima.
Malo mi je lakse kada sam iskazala gorcinu.
I pored svega ovoga, sastanak je lepo uspeo. Svi psi su nam se radovali, neki su to veoma jasno manifestovali i bil razdragani, kao Cica Vesna, Cakana, Yskra ili Slavik, neki na malo rezervisaniji nacin, kao Boratz, Ben i Blachko, svi osim Breje, koja je od nas otisla sa 6 nedelja i nije imala vremena za impregnaciju.
Kisa je bila prisutna, ali nam je dala priliku da napravimo lepu setnju, bez da nas mnogo pokvasi. Imam utisak da su izvesne osobe bile zacudjene da je ova grupa Sarplaninaca hodala u miru, bez ikakvog neslaganja. Ne samo da nije bilo rezanja izmedju njih, nego su prolazili mirni, dostojanstveni, pored drugih pasa u setnji, pored biciklista, konjanika. Bili su to psi koji su mogli da sluze za primer ! Smejali smo se primecujuci vlasnice Bisona i drugih malih rasa kako ih grabe i dizu u narucje, uplaseni, kada bi dosli do grupe nasih impozantnih pasa.
Mislim da je hladan bife bio najbolji koji smo do sada imali, a za istu sumu kao i prosle godine. Sve je bilo veoma sveze, dopadljivo za oko, obilno i veoma lepo servirano.
Moja nostalgija od prosle godine bila je osnovana : 5 « Kara » bilo je prisutno prosle godine, otada nas je jedan napustio, ostali se tesko krecu od starosti i artroze. Samo je Leslie imao hrabrosti da dovede super veterana, predivnog Karadaga koji jos dize nogu kada piski.
Hvala svima prijateljima koji su uzeli ucesca, hvala nasem vernom fotografu, Huguetti a i G. Gehlhaar-u koji je napravio veoma lepe fotografije, koje su za nas predivne uspomene.