Zet nam je doveo Esru, tako su ga krstili, na nas godisnji sastanak odgajivacnice, jedan ili dva puta. Pas je postao prelep. Zet nam je povremeno slao novosti i poneku fotografiju. Nedavno nije bilo nikakvog odgovora na moj poziv na Sastanak, ni novosti. Malo sam insistirala i onda dobila mail u kome mi je zet javljao da se on vise ne bavi psom, vec jedan drugi zet i da bi bilo dobro da se javim vlasnicima. To sam odmah i ucinila i tako saznala da vlasnici imaju velikih problema sa zdravljem i da od citave velike familije vise nema “dobrovoljaca” da se bave Agatom.
Sledeci korak je bio poslati par elektronskih poruka osobama za koje sam smatrala da bi mogle biti zainteresovane za ovakvog psa i dobila sam 3 ponude. Moj izbor bila je Olga, vlasnica nase Jagode i bivsa vlasnica Orkana koji nas je napustio u visokim godinama. Olga poseduje veliki ogradjeni teren pod sumom i psi tu zive srecni.
Seli smo u kola da pomognemo Olgi koja je putovala sa celom familijom. Pas je bio radostan da nas vidi. Rastanak je bio bolan, starci su pustili nekoliko krupnih suza i ja sam posle rekla Stanoju da oni vise nece ziveti dugo, posto su izgubili drustvo voljenog psa. Bilo nam je jako tesko na rastanku sa tim starim osobama.
Sela sam na zadnje sediste, kraj Agata. Ubrzo je on legao svom svojom tezinom od preko 60kg na moja kolena, a povremeno se i dizao uzimajuci oslonac na moje butine. Njegova tezina bila je preterana, ugojio se vodeci suvise sedanterni zivot u prisustvu osoba koje su ga sigurno mazile slatkisima. Menjajuci pozicije, ostavio mi je velike ogrebotine s njegovim noktima i modrice, ali ja sam to stojicki pretrpela, bila sam zadovoljna da ce taj pas najzad naci vitalni prosotor potreban za Sarplaninca, zatim drustvo jedne kuje i dece. Vec drugog dana, on se osecao kao kod svoje kuce, lajao je dubokim glasom u zelji da bude napolju sa svojom novom partnerkom.
