ONa jednoj je pas na svojoj kolibi, a na drugoj sa mojom starijom sestrom od strica koja je nešto niža od mene. Na fotografiji gde je pas na svojoj kolibi je datum: Novembar 1968 god. i moji kažu da je tada bio veoma mlad. Cinjenica je da on ne lici skoro uopšte na današnje šarplanince i da je skoro ružnjikav i neskladan, ali moj stric koji ga je na Kosovu nabavio kaže da su oni bili tamo takvi. Moj stric je bio u to vreme oficir u Prištinskoj vojnoj oblasti, a bavio se lovom pa je poznavao sva ta sela i planine na Albanskoj granici. Njega su tada fascinirali ti psi koje je tu video i tako je dobio od jednog goranca štene na poklon. Sa njim sam pricala da mi kaže tacnije gde je i kako uzeo štene. Njegova prica je otprilike sledeca (napominjem da ja samo prenosim): Kako on kaže, poreklo šarplaninca je zapadni deo Šarplanine i uz granicu sa Albanijom gde žive goranci, (to su srbi i makedonci koji su primili islam) i sela sa Albanske strane. Na srpskoj strani to su sela Orcuša, Brod, Restelica i Vranište. On kaže da su to "bric psi - kratkodlaki, gustog krzna, visoki na nogama, tamne njuške, vucije boje na belo ili na žuto, redje šareni, karakter - instiktivni cuvari, ali pasivan van zone koju cuva. Sami odredjuju svoj prostor. Oni su pozorni i kad prati coveka oci mu streljaju levo - desno, a nije miran kao kavkazac koji ne pokazuje toliku pozornost prema okolini". Ovo je licno vidjenje mog strica koji napominjem nije kinolog niti se ovom problematikom ikada posebno bavio. On govori da su ovi moderni šarplaninci veci, masivniji i mrtviji od originalnog šarplaninca koji je bio lagan, visok i pokretljiv. Dalje kaže da su seljaci sa jako velikom pažnjom gajili svoje pse, odabirali i razmenjivali, da su štence zimi držali u kuci sa svojom decom. Oni su se dogovarali o odgoju izmedu sebe i koje ce ko da uzme štene. On je imao dobar kontakt sa tim ljudima i divio se toj posvecenosti što se bitno razlikovalo od odnosa prema psima u našim krajevima. Vojska je koristila šarplanince za cuvanje granice, kao mrtvu stražu, protiv prebega na našu teritoriju (a nem. ovcare kao tragace). Kad cuvaju ovce oni se rasporede na jednakom rastojanju oko stada i leže. Ne obracaju pažnju na one koji se krecu daleko od stada, ali ako krenete ka ovcama, najbliži pas ustaje i krece u suret. On kaže da mu je bilo interesantno da to proba i da bi se pas zaustavio u momentu kada se covek zaustavi, seo bi mirno i posmatrao. Nisu samo od napadaca cuvali ovce, kada predosete nevreme, psi laju i teraju stado u zaklon. Ispricao mi je i jednu ružnu pricu, ali istovremeno i karakteristicnu u tom smislu što pokazuje odnos tih ljudi koji su gajili šarplanince prema njihovim psima. U povratku iz lova na divojarce koji je bio neuspešan, blizu sela Orcuša, naišli su na stado od oko 200 ovaca bez pastira koga su cuvala tri psa. Moj stric je tom prilikom išao u lov sa jednim našim generalom koji je bio na jako visokom vojnom položaju. Taj general je bio bliži stadu, na oko 200m. Najbliži i najveci pas ga je posmatrao sedeci. On se kretao tako da je prilazio ovcama sve bliže i pas je krenuo ka njemu mirno i poceo režati. Doticni general je reagovao nervozno, nezadovoljan lovom, možda cak iz obesti, a ne toliko iz straha, opalio je iz puške i ubio psa. Drugi psi su zalajali, ali kako se ovaj odmakao, oni nisu krenuli dalje. Stric ga je pitao šta mu bi, a on mu je odgovorio da ga je pas napao. Posle 15 dana, mog strica koji je tada bio u cinu pukovnika, pozvao je nacelnik SUPa iz Prizrena da mu kaže da je protiv onog generala seljak, cijeg je psa ubio, podneo tužbu sudu. Obzirom na položaj doticnog, to je bio veliki problem, pa je trebalo nekako stvar srediti da se spreci bruka. Kada je stric obavestio tuženog da ce na sud, ovom je to bilo jako neprijatno. Cinilo se da se on inace, nakon što je sve prošlo loše osecao zbog toga što je napravio, a sad još i ovo, da ide na sud i da izade u javnost - to je bila katastrofa. Rekao je da poruce preko nacelnika da je on voljan da plati koliko god seljak traži za psa, samo da povuce tužbu. Nacelnik je pokušao da razgovara, ali se sutradan javio i rekao da se tužitelj smrtno naljutio na njega. Rekao je: kako ima obraza da mu nudi pare, nema para kojima se može to platiti, ubio mu je celjade iz kuce, da mu je govece ubio, ne bi rec rekao, ubio mu je najboljeg psa, laže da ga je pas napao, da je stao i udaljio se, pas ga nikad ne bi ni dirnuo... I tako je to postajao prilican problem. Nacelnik, koji je imao veliki ugled medu obicnim ljudima, jedva je uspeo da ga nagovori da razgovara sa tuženim u kancelariji kod mog strica. Seljak je došao sa ociglednom namerom da mu svašta strpa u lice. Rekao je stricu: Druže pukovnice, on mora odgovarati, to se ne može platiti. Kada je tuženi, vec slomljen celom situacijom, ušao u kancelariju i sreo se sa vlasnikom ubijenog psa, jednostavno je bukvalno izjavio saucešce i rekao: Ja sam pogrešio i to ne samo prema tebi, ja sam pogrešio i prema samom sebi što sam to uradio, kako ja da se iskupim. Ponudio je pare, što je naravno odbijeno. Vlasnik psa je rekao da ce razmisliti i javiti šta je odlucio i sutradan je samo javio da je odustao od tužbe, jer mu se cini da je general ipak dobar covek i da se iskreno pokajao. Nije i dalje hteo nikakvu naknadu. Moj stric je poželeo da nabavi i donese takvog psa u Liku. To baš nije bilo pametno jer tamo nisu imali takav odnos prema psima i Paša, pas kojeg je nabavio, nije adekvatno držan i korišcen. U svakom slucaju, ostavio je zbog svog karaktera i ponašanja jak utisak na, bez preterivanja, celo selo i okolinu. Ovog psa on je dobio od jednog coveka iz Broda. Kada ga je uzeo, bio je par dana sa njim u Prištini. Moj stric se seca da je jednom u hodu spustio svoj sako i pošao do cesme, štene od dva meseca je leglo uz taj sako i ostalo tu da ga cuva dok se on nije vratio. U Liku je pas poslat vozom kao poštanski paket - u posebnom kavezu, u selo kod mog drugog strica. U selu su ga dobro hranili, ali on nije bio debeo. Držali su ga kao obicnog seoskog psa, nije išao za ovcama i svi su ga se bojali. Vezivan je danju, a puštan nocu, kada bi on cesto jako daleko odlazio, sve do susednih sela. U snežnoj prtini nije se nikom sklanjao, nego su ljudi pred njim iskakali u dubok sneg, a on je mirno prolazio kao car. Nikad se nije igrao, a seoski psi su na njega lajali, dok bi prolazio cestom ispod kuca, isto kao kad laju na vukove - u grcu, kao da se dave. Jednom prilikom je u toku noci iz dvorišta izneo sav alat, cizme i cak kolica koje su tu ostavili putarski radnici preko noci, da im neko ne pokrade, kao stvari koje ne pripadaju dvorištu. Sve te stvari on je vukao preko 50m do ceste i tu ih ostavio. Nije trpeo samo par ljudi iz sela za koje se inace smatralo da vole "da se posluže tudim stvarima". Jednom je jedna od tih osoba u razgovoru sa mojom strinom spustila ruku na njeno rame, pas je istog momenta skocio, lanac je pukao i jedva su je spasili. Interesantno da je on, iako nije išao sa ovcama (pa cak mu nisu dali ni da im se približava, jer su u neznanju bili u strahu da ce napadati ovce) poznavao svoje ovce. Kada su prodali ovce u drugo selo udaljeno oko 20km, on je u jednom momentu jednostavno nestao i nije ga bilo danima. Nakon što se vratio, saznali su da je on pronašao ovce i tu bio uz njih nekoliko dana. Pratio ih je na pašu i spavao uz štalu. Ljudi koji su kupili ovce shvatili su o cemu se radi i ciji je pas te su ga za to vreme hranili. U jednom trenutku procenio je da to više nije njegovo stado i vratio se kuci. Paša je poginuo, ubio ga je lugar koji se navodno uplašio da je vuk. Istrgnut iz svoje prirodne sredine, a bez razumevanja za njegovu prirodu, on je bio osuden na život u neskladu sa okolinom i na tragican kraj.